Nikola Žigon – Kao da je bilo nekad
Šta vredi živeti ako se ne sećamo svog života
Frederik Begbede
Sećanje je sposobnost čoveka da potvrdi svoje postojanje, osvesti svoju posebnost, odupre se prolaznosti i vreme preokrene u svoju korist. Sećanje je dokaz života duše: sve što je doživljeno i proživljeno, nastavlja da postoji kroz sećanje, dobija novu pojavnost u obliku u kome se nadalje neguje i koristi. Priča je ključni generator tog novog života. Uz pomoć nje se fragmenti sećanja poput slagalice sklapaju u predstavu koja pokreće emocije. Koliko je ta vizija sećanja verodostojna originalnom događaju na koji referiše, nije više ni značajno. U sadašnjosti to je jedan nov događaj u kome učestvuju pripovedač (vlasnik sećanja) i njegovi slušaoci ili posmatrači (konzumenti sećanja). Originalni sadržaj koji se reprodukuje ne mora nužno da bude specijalan. Neretko su to sasvim obične sitnice iz svakodnevnog života. Međutim, Priča koja nastaje ovim povodom je posebna, jedinstvena i značajna, jer pokreće proces kojim se nešto lično i intimno transformiše u opšte i kolektivno. Pojedinac tako uspeva da utekne iz zamke vremena, dajući sopstveno dobro zajednici, kroz koju ono nastavlja da živi i razvija se. Ovom izložbom Nikola Žigon se upušta u putovanje kroz sopstvenu mapu memorije. Putovanje koje ima svoje trajanje, prečice i stranputice, kao i svoje krajnje odredište. Za to je potrebno da se stvore pravi uslovi, i čini se da je došao taj trenutak u stvaralačkom opusu Nikole Žigona. Dela kao da su se gradila i materijalizovala istovremeno sa slikama koje su se osvetljavale u umetnikovom duhu. Odišu neobičnom lakoćom i svežinom koju postiže umetnik onda kada veštinu nije pretpostavio radoznalosti; i koji ima utemeljenje u definisanom umetničkom stavu vidljivom u svakoj fazi istraživačkog procesa ondosno ciklusu. Kroz neke od naziva slika saznajemo o mometnima koji su izabrani da opcrtaju konturu umetnikove lične istorije (“Filigranski pločnici”, “Kao da je bilo nekad”, “Ulični hodač”…). Čovekova iskustva se najčešće dešavaju u interakciji sa drugima pa su i sećanja mesto susreta duša, a njih je dosta utkano u ovim slikama. Zanimljivo je pomenuti jednu od priča, u slici koja sadrži umetnikov doživljaj iz druženja sa čuvenim pijanistom Ivom Pogorelićem. Radnja je smeštena u zatonu Štikovica pored Dubrovnika, gde je maestro boravio sa svojom suprugom. Nakon jedne vožnje čamcem, prilikom iskrcavanja, Žigon je pružio ruku kako bi mu pomogao da izađe na kopno. Dodirnuti ruku koja proizvodi istinsku magiju na klaviru, i koja u tom trenutku predstavlja nacionalno blago, nije moglo proći bez uzbuđenja. Međutim, taj dodir je bio toliko nematerijalan, gotovo bez ikakve energije, što je kod autora ove izložbe, izazvalo pomisao kako se čarolija koji oslobađa virtuoznost u tim rukama dešava jedino u dodiru sa dirkama. Zabeležen paletom umetnika, taj dodir uočavamo kao tanušnu jarko crvenu nit, nalik tom kosmičkom potencijalu koji se rasplamsava onda kada umetnost (muzika) stupa na scenu.
Iako se dela tiču nezaboravnih trenutaka iz umetnikovog života, ona ne prikazuju Nikolu Žigona prošlosti. Osvrt na uspomene, pokrenuo je vedru i svežu energiju, koja označava novo razdoblje, kako u umetničkom tako i u zemaljskom životu autora, na šta se on duhovito osvrće u delu “Sledeće godine punim šezdeset”. Jer kraj svakog ciklusa je početak novog. Smeo i intuitivan kolorit potvrđuje umetnikovu naklonost neoekspresionističkom izrazu, koji danas, na pragu postdigitalnog doba, ima značajnu ulogu u očuvanju i razvoju slikarskog medija. Frekvencije umetnikove osećajnosti vidljive su u svakom potezu. Negde je prostor produbljen i pogled posmatrača tone u mirno plavetnilo, kao da se na tom mestu pripovedač zadržao u mislima vraćajući uspomene. Zatim se potez razigrava u sinkopu živopisnih detalja oslikanih dinamično, blistavim tonovima ružičaste, narandžaste, jarko crvene i tirkizne.Prisutni su i neki ementi dosadašnjeg stvaralaštva Nikole Žigona, što sve skupa predstavlja raskošan omaž psihološkom i stvaralačkom imetku umetnika. Tim svojim bogatstvom nas je on nesebično i razdragano ugostio. Jer naše je samo ono što možemo podeliti sa drugim.
